Писмо генерала Алесандра Лузана Мусолинијu.............
“Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато журим да Вам опишем један догађај којем сам, уназад три седмице, лично присуствовао........................................................................................................................
Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве ус//таше, предходног дана, починиле неки зл//очин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује околни, Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам зак//лану учитељицу и њених 120 ученика. Ниједно дете није било старије од 12 године. Зл//очин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило................................................................................................................................
Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба уст//аше су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексе//рима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечије кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији...............................................................................................................................................
Зло/чинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!.....................................................................................................................................................
На вечну срамоту наше, Римске Цркве – и један Божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао!..................................................................................................................................... Дечак кога смо спасли, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће зак//ланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истог дана (то смо открили касније) кад је извршен злоч/ин у школи, уст//аше су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме поб//или. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију уст//ашки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети, њих је у неку руку и стид што су преживели!........................................................................................................................................ А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Пок//ољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је време, не дистанцирамо од уст//аша и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!